Pravo na prekor!

Čovek je kompleksno biće. Milion puta sam čula tu rečenicu tokom svoga školovanja. Izgleda da su mi to loše objasnili.. ili sam ja pogresno shvatila. Uglavnom, osećam se nekako nesnađeno kada slušam kako se ljudi iščuđavaju jedni nad drugima, ili nada mnom kada otkriju da iz slike koju su stvorili odudara neka karakteristika.

Slobodno mogu da kažem da se užasavam prekora, posebno onih ljudi koji o drugima znaju onoliko koliko je vetar do njih doneo, ljudi koji će vas bez srama upitati kako je uopšte moguće da vi niste ono sto su oni mislili da jeste i najstrože vas prekoriti zbog toga. Pravo na prekor daju sebi svi ljudi, nezavisno od toga da li stoje na svojim diplomama, slavi i društvenoj moći ili su neuki.

Zašto je toliko neshvatljivo da čovek ima pravo na neograničeno mnogo osobina, kvaliteta, mana, afiniteta?

Isključivost je nešto što me dovodi do ludila! Stereotipi takođe. 

Student sa visokim prosekom. Ova rečenica je u mnogim glavama izbrisala opciju da postoji šansa da student sa visokim prosekom nešto trenira, da bar pristojno izgleda, prati sport, modu, gleda televiziju, čita časopise i dnevnu štampu, ide u pozorište, skače padobranom, radi kao DJ u slobodno vreme, hekla, šije, kuva, gleda telenovele, sluša narodnjake..

Ne: student sa visokim prosekom je dosadni štreber koji ne vidi dalje od svoje knjige. Kraj priče o studentu. O navijačima, policajcima, advokatima, filozofima, književnicima, pevačima da i ne govorim.

Pa kada otkrijemo da Susan Boyle ume da peva, ceo svet poludi! Poludi, koliko čujem i sama Suzan Bojl, niko je nije naučio da i ona ima pravo da bude uspešna. "Da li je moguće da takva žena ima neki kvalitet?" Moguće je, i ne samo da je moguće nego je tako i nikako drugačije!! Od kad je sveta i veka! Ne mogu više da objašnjavam svetu kako to da ja, koja studiram medicinu, idem na Karleušin koncert! Kako to da ja, koja sam pročitala milion knjiga u životu, čitam "Joy (takojelakobititrendi)" magazin. Kako to da jedna dama ide na utakmice Partizana? Hiljadu pitanja koja su glupa do neba! ETO TAKO! Gledate u mene takvu: i nisam manje vredna i manje pametna zbog svega toga! I nijedan, od strane intelektualne sredine akreditovan kvalitet  mi ne fali, niti je umanjen zbog tog nekonvencionalnog dela mene. Ne želim bilo kome da se pravdam! Čini mi se kao da postoji neka Skala Društvene Podobnosti koja gradira na kom ste nivou i sve to lepo piše na sertifikatu (koji sam ja baš tog dana zaboravila da ponesem, pa moram da istrpim "da li je moguce" teror, umesto da lepo izvadim sertifikat i razbijem predrasudu).

Možda je nezahvalno dati svoj primer, ali zamislite se malo nad sobom i setite onih situalcija u kojima ste skoro zažalili što ste progovorili, jer je neko nakon toga podigao obrvu i rekao: "Da li je moguće...".

Zašto je toliko teško prihvatiti da je neko drugačiji? Pohvaliti ga zbog toga ili mirno izneti svoje mišljenje. Zašto osuđivati one osobine čoveka za koje mislite da im "tu nije mesto"? Imajte ih u vidu, budite sposobni da sagledate čoveka u celini i sa tog nivoa svesti o njemu komentarišite ga ili radite šta vam volja. Nema potrebe trošiti se na objašnjenja kako je on u suštini dobar/ loš, samo ta osobina kvari sliku. To je sve on, shvatite...